Проф.др Славољуб Ђукић МАРКО ВУКОВ ЂУКИЋ, ПРЕДСЕДНИК УДРУЖЕЊА ВАСОЈЕВИЋА У САВИНОМ СЕЛУ

МАРКО ВУКОВ ЂУКИЋ, ПРЕДСЕДНИК УДРУЖЕЊА ВАСОЈЕВИЋА У САВИНОМ СЕЛУ, КОЈИ ПРЕМИНУ НА ДАНАШЊИ ДАН ПРОШЛЕ 2017. ГОДИНЕ

Среда, 4. јанура 2017, Марко Вуков Ђукић у вечерњим сатима у фотељи размишља како да и ове године, по православој традицијим, са друштвом организује обележавање Бадње вечери, како је то увек и практиковао. Али, нажалост, овог пута то му се то није дало, јер му је изненада око 22 часа позлило, a након неколико минута заглављени тромб у срчаној артерији зауставио је животе функције – и Марко испусти племениту душу. Од тог тренутка почела су да звоне она звона она из романа Ернеста Хемингвеја - За ким звона звоне. Она овог пута зазвонише и непрестано и сада звоне за нашим драгим и добрим Марком који своју породицу и све нас Ђукиће напусти изненада, када то није нико очекивао, јер се од прије годину дана већ био прилично здравствено опоравио и стабилизовао. Али, сућут зле судбине је немилосрдна, она гађа изненада и бира свој циљ и тренутак. Тако нас Марко окупи да га ипраћамо баш на Бадњи дан. Сјатила се бјеше маса људи, његових другова, пријатеља, комшија... Није их спријечио да дођу ни овај сибирски мраз са мећавом, на око минус 20 Целзијуса. Маркова сестра Марија, попут „Сестре Батрићеве“ из Горског вијенца - кука и нариче на сав глас од капеле до породичне гробнице која је на супротној страни сеоског гробља. И пре него што убацише Марков сандук, она уђе у гробницу да види кости свога брата Бранка, оца Вука, мајке Пољке, ђеда Илије и бабе Стане. Почиње тужни церемоијал опраштања од Марка. Надахнутим говором у име житеља Савиног Села и племена Васојевића се опрашта господин Милан Пејовић. А затим исти говорник чита текст који написа Марком пријатељ и поштовалац, пјесник Благоје Баковић – поетски, сликовито и дирљиво. Чита се и опроштајни говор књижевника и председника СО Беране господина Горана Киковића који је због веома лошег времена не мога доћи на овај испраћај, па своја сјећања у виду текста прослиједи електронским путем, који се завршавају овим ријечима: „Марко је био честити Васојевић, Црногорац и Србин и истински потомак оних васојевићких ратника и јунака какав је био Раде Ђукић и други српски јунаци и витезови „који живе докле сунце грије“. Велики Његош је рекао: „Благо томе ко довијек живи, имао се и рашта родити“. А Марко ће увијек бити са нама и увијек ћемо га се сјећати док постојимо и док се окупљамо у Савином Селу на скупове Васојевића које је он утемељио. У име ожалошћене породице и братства Ђукића од Марка се опрости његов стриц Славољуб Ђукић, рекавши између осталог: Наш Марко је изданак честитог и поносног породичног стабла које се формирало и калило у селу Метеху испод обронака високих и климатски сурових планина Чакора, Дијела и Старца. У том Метеху гдје су рођени сви Маркови преци скоро пола годице царују дебели сњегови и хладоћа, а село је до 1912. године било под турском управом, и уз саму границу оновремене Црне Горе која им је преко суседог села Велике била ускочко стециште, и озлоглашене Ругове из које су Шиптари често упадали и харали Метех, па је опстанак у тим условима био веома тежак. Те суровости природе, као и ове друге условљене историјским фактором – Маркови преци су побеђивали својим остајањем и опстајањем, а кад је то бјеше потребно они стајаху на бранику своје отаџбине. Марков отац Вуко је био учесник НОБА од 1943. године до ослобођења 1945. године. За испољеену храброст доби попрсје Орден за храброст. Марков ђед Илија као борац узе учешћа у балканским ратовима и Првом светском рату два пута је рањаван, а за свој допринос отаџбини и испољену храброст – доби високо вредновано одликовање Сребрену медаљу Обилића. Ево једне анегдоте из тог времена. Током ноћи у некој колибу један рањено борац је дуго јаукао од болова све док га Марков ђед Илија не укори овим ријечима: „Срам те било, ти јаучеш од ране коју ти је направило зрно које је прво прошло кроз моју ногу, па после тебе ранило – и ја ћутим, а ти јаучеш“ . Наш Марко је ивер породичне кладе, сљедбеник својих честитих предака, и он је морао бити такав какав је био и каквог смо га знали. Зато нам је био веома мио и драг, и са њиме смо се поносили. Његово срце је било снажно и несебично, али му губици брата Бранка и млађих братственика направише непреболне ране: брат Бранко настрада у саобраћајој несрећи 1982. године, Бранка Радева Ђукић трагично настрада од Шиптара на Чакору 1975, Вукади Милорадев који овде почива премину 1990, Драгана Савова убише Шиптари у Стреоцу код Пећи 1998. годие, Милорија Велишина Пејовић трагићно изгуби свој живот на радном мјесту у Основном суду у Бару 2005. године, а Мићо Радомиров трагично изгуби живот 2010. године. На крају овог испраћаја – Славољб Ђукић се у име ожалошћене породице и братства Ђукића захвали испраћајном скупу на њиховом присуству и испољеним саосећањима која помогоше да се лакше поднесе овај губитак и жалост за покојним Марком. НЕК ЈЕ ВЈЕЧНИ ПОКОЈ ЊЕГОВОЈ ДУШИ!